Весна Перовић, историчар уметности: Лицемерје у главној улози

Мотив да се јавно огласим јесте уочавање једног карактеристичног обележја тзв. „протеста против насиља“ – израженог укључивања припадника глумачког, односно у ширем смислу позоришног и филмског еснафа у разним видовима манифестовања незадовољства садашњим стањем у друштву. Њихово истакнуто учешће у овом покрету објективно је у изразитом раскораку са стварним местом, улогом и значајем делатника ове професије у општедруштвеном простору. Штавише, они наступају као самопроглашена морална елита и савест друштва са посебном одговорношћу. Није јасно због чега други професионални сектори нашег друштва, чак и са неупоредиво више разлога, не би имали право на такву улогу. Можда се тим поводом и не бих осећала позваном да на овај начин реагујем, да ми свет глуме, позоришта, филма и телевизије није изнутра добро познат. Наиме, деценијама сам јела горак глумачки хлеб. Мој отац је био српски глумац из југословенског раздобља. Слободан Цица Перовић. Можда га се неко још и сећа, укључујући и оне старије међу садашњим колегама који су позоришне даске и филмски студио привремено заменили уличним наступима и улогом гневних грађанских трибуна у тзв. „протестима против насиља“.

Као један од главних аргумената у прилог своје наводне неупитне позваности да грађанима са висине деле лекције о моралу и поштењу, Талијина деца истичу да су они, као монолитан и изнутра солидаран еснаф, непоколебљиво и осведочено одани највишим етичким начелима и друштвено корисним вредностима. Напомињем да се моје реаговање никако не односи на све припаднике глумачко-позоришног еснафа, јер би такво уопштавање било непоштено и погрешно. Многи међу њима су светли примери људске и професионалне части. Међутим, број њихових колега који су овога пута одабрали непримерени наступ на улици и више је него довољан да се ово вануметничко ангажовање сагледа као актуелна друштвена појава.

Из личног и породичног искуства, а и сасвим довољног увида у садашње стање професије којом је се мој отац сразмерно кратко време, али по општој оцени прилично успешно бавио, са пуном одговорношћу тврдим да за било какво корпоративно уздизање њених посленика на неки изузетни морални пиједестал нема стварне основе. Напротив! Запажа се прикривени, али моћни континуитет одређених негативних појава унутар тога еснафа између комунистичких и посткомунистичких времена, при чему је ново доба донело и неке унапређене видове његовог испољавања. У живој успомени су ми остале године током којих је мој отац, као и немали број његових врсних колега, глумаца, редитеља и других позоришних и филмских посленика, услед учешћа у остварењима из тзв. „црног таласа“, био онемогућен да ради, није добијао улоге и послове, чиме су били елементарно егзистенцијално угрожени. Не сећам се никакве колегијалне солидарности са њима. Штавише, тихи еснафски и јавни бојкот су настављени и после окончања периода отворене идеолошке  цензуре. Каткада нисмо имали ни за хлеб. У таквој ситуацији мој отац је, никоме не говорећи, отпутовао на пут око света. Данас су, пак, уста неких нејпривилегованијих припадника глумачког сталежа, наводних „бардова нашег глумишта“, пуна претњи (коме?) да ће, услед неиздржљивог амбијента у земљи, бити принуђени да је, у потрази за слободом, театрално напусте. Уопште, код многих најактивнијих глумачких протагониста и подржавалаца „протеста против насиља“ , најблаже речено, запрепашћујући је раскорак између онога за шта се јавно залажу и начина на који и како живе. Лицемерје је ту, очигледно, у главној улози њихове представе.

У најпотпунијем континуитету са периодом „пре демократских промена“, и данас сфером сценске и телевизијско-филмске продукције неформално, али суверено, мафијашки доминирају одређени глумачко-продуцентски кланови. У време друга Тита деловала је тзв. „четворочлана банда“, са кругом покорних клијената, која је одлучивала о томе шта ће се снимати, ко ће добити улоге и како ће учесници пројекта бити награђени. Слично је и данас, а пошто ми је на уму појава, а не личности, ни ондашња ни садашња имена нећу наводити, иако то не би било нимало тешко учинити. А могу се и препознати. Индикативно је да се у тзв. „протестима против насиља“ и у вези са њима, као жестоки критичари наше друштвене стварности, најгласније чују неки од глумаца и продуцената који се практично „не скидају“ са телевизијских екрана и са филмског платна. Парадоксално је да се као борци против насиља истичу они који рутински производе медијски шунд и играју у конфекцијски масовно штанцованим, а уметнички махом безвредним телевизијским серијама (нпр. „Сенке над Балканом“, „Црна свадба“, „Убице мога оца“, Мочвара“, „Клан“,“Пет“, „Тајкун“...) које генеришу више и горег насиља од свих неукусних и простачких ријалити програма заједно. При томе, за те своје „доприносе култури“ добијају у нашим релацијама високе хонораре, што је, уз услов остваривања рачуноводствене транспарентости, могуће егзактно проверити. О готово апсурдној лицемерности тих умишљених величина које би Србију и Београд да уче какви треба да буду речито сведоче многи примери. Тешко је поверовати, рецимо, да се човек кривично оптужен за кафанско пребијање старијег колеге обраћа  грађанима са говорнице „протеста против насиља“! О моралној принципијелности и унутареснафској солидарности уверљиво сведочи незаустављив процес формирања глумачких династија, где више или мање успешне родитеље, баке и деке наслеђује низ махом неталентованих потомака којима, наравно, није тешко да „се пробију“, добијају улоге и медијску пажњу. Недавно је један глумац, члан комисије за пријем студената на ФДУ јавно прозван због повлађивања непотизму, јер су на студије, како се наводи, примљена само „глумачка деца“... Таблоиди и клипови на електронским медијима кипе од неукусних, гламурозних сторија о раскошним „приватним рајевима“, хацијендама и кућама за одмор припадника глумачке „елите“. А ови афектирано згађени и гневни због насиља и неправди у друштву! Од оних који изговарају туђе текстове промовисали су се у друштвене мислиоце, филозофе живота и надмоћне моралне арбитре. Ко ту кога завитлава?

 Да је жив, мој отац би вероватно опет морао на пут око света. Своју уметност не би био спреман да недостојно и лицемерно изневери конјунктурном политичком функционализацијом. Све што написах, не написах због овакве или онакве политике, већ због драге успомена на њега и на истински велике припаднике његове генерације.

Весна Перовић, историчар уметности