„Пожар” у Српском народном позоришту

дискотеци „Контраст“ шесторо младих људи, више је него довољно за трагедију, какву су од документарног материјала и интервјуа сачинили Миа Кнежевић и Момчило Миљковић за представу „Пожар“ у Српском народном позоришту. 

Позориште и трагедија имају дугу историју односа. Оно што ми данас посматрамо као класику, попут „неке тамо“ Антигоне, били су мање-више стварни јунаци ондашњих градова-држава. Мање-више, зато што је позориште уметност. Мимезис (подржавање-потказивање). Увек слика, а не прилика стварности.



Савремено позориште све чешће за трагичне јунаке узима стварне људе и догађаје, уводи документарност у драмске представе. Цинично би било приметити – једну дозу „ријалитија“.

Код нас, још је Маја Пелевић драму „Ја или неко други“ написала на основу отмице једне девојчице коју је манијак годинама злостављао закључану у подруму. Најпознатија представа тог типа вероватно је „Зоран Ђинђић“ Оливера Фрљића у Атељеу 212. Стварно убиство и нестваран поступак суђења починиоцима. Списак је дуг, а веза још дубља.



Представа „Пожар“ у Српском народном позоришту има пуно име које гласи „Пожар. Лаунџ/Контраст или Тамо где смо остали“. Изводи га ансамбл од 14 глумаца свих старосних категорија и они се мењају у улогама жртви, родитеља, преживелих, адвоката (Алиса Лацко, Марко Савковић, Сања Ристић Крајнов, Лидија Стевановић, Драгиња Вогањац, Сања Микитишин, Димитрије Аранђеловић, Стефан Вукић, Марко Савић, Зоран Богданов, Душан Јакишић, Миодраг Петровић, Драган Којић, Нина Рукавина). Прецизније, они наступају у нечије лично име, тако и почињу своје улоге, изговарајући “у име тог и тог”, што је јасна алузија да представа изриче пресуду и за мањкавост поступка утврђивања одговорности који се по дефиницији води у име народа.



Први део представе посвећен је реконструкцији пожара у „Лаунџу“, други у „Контрасту“. Нема нападних поређења и подразумевања. Све је јасно. Десило се једном, десило се други пут... А да ипак ставимо тачку?

Зашто “реконструкција”? Зато што редитељски и драматуршки поступак Мие Кнежевић и Момчила Миљковића највише подсећа на реконструкцију страшних догађаја, изазваних осећања, са малим, али битним позоришним отклонима у виду стилизације њиховог приказа. Отац седи у столици и прича док му настрадала кћерка као дух стоји иза леђа, глумац из чучња устаје и диже руке док игра ватру која се пење степеницама, простори су означени кредом на сцени, као да је реч о увиђају...



Позориште, и уметност уопште, има своја средства за репрезентацију смрти. А то је оно о чему се у непостојећем жанру документарне трагедије ради. Некад се одабере вештачка крв, маска и шминка, некад само црвено клупко које почне да се одмотава из смртне ране. Овде је најупечатљивији, чак и шокантан, разговор деце која су са ватрогасцима причала неколико минута пре него што ће умрети. Средство одабрано да се репрезентује смрт 14 младих људи је и гласан повик, готово крик актера на крају представе.



Шаљући поруке најближима, мртви говоре на неки начин да би волели не да су (пре)живели, то је бар јасно, него да су умрли у нормалној земљи. У граду који се сећа својих жртава и чини све не да би “казнио убице”, “редовно контролисао локале”, него променио једном за увек и тако спречио да се било шта слично деси. Тада би то била фарса само у очима историје.



У очима родитеља, апсолутно нема оправдања. У очима деце... Шта тражити у очима деце!?! У очима позоришта, управо то је највећа трагедија. То што ми немамо контролу над нашим и животима ближњих, а град-држава више свакако није место које вам то гарантује. Радимо узалуд. Гинемо узалуд. Иако поприлично оптерећена судским заврзламама, на овом нивоу представа „Пожар“ скреће од пута (у)правних ингеренција, тумачења, вештачења, и од правичности, која је државно институционализована верзија правде, запада у класично егзалтирану позицију хероја-губитника.



На том нивоу, она проналази нови ослонац – апел, молбу друштву да се одазове памети и спречи трагедију свих који су захваћени наопаким схватањем живота. На том нивоу, и поред ситних редитељско-техничких и извесних драматуршких мањкавости, представа „Пожар. Лаунџ/ Контраст или Тамо где смо остали“ и те како има смисла и, свакако, као уметнички најхрабрија представа у скорије време, отвара ново поглавље у раду Српског народног позоришта.

П.С. Или затвара старо?

 

Игор Бурић